Sedela sam zavucena u nekoj pecini. Cula sam kako kapljice kise dobuju po pustom sumskom tlu. Tuzno sam uzdahnula. Bilo je vreme da se suocim sa istinom. Proteklih nedelju dana provodila sam razmisljajuci o tome sto sam ja. Ljudsko bice, to sigurno nisam mogla biti. U glavi sam polako sklapala delove slagalice. Prvo je tu bila zelja za krvlju, onda moje nadljudske sposobnosi, crvene oci.. Sve je ukazivalo na jedno. Ali to nije bilo moguce... Nije bilo moguce da sam ja, Melody, bila vampir. Sada je bilo vreme da konacno priznam da ja jesam bila cudoviste, da sam ja sada masina programirana da ubija ljude. Radije cu sama umreti nego da nekog ubijem. Bila sam iscrepljena. Nista nisam jela danima. Grebanje u grlu je bilo sve jace i jace. Uspela sam da ga potiskujem ali sam znala da necu moci jos dugo da izdrzim.
Iznenada prijatan miris zagolicao mi je nozdrve. Mamio me je. Polako sam ustala. Cula sam i otkucaje srca. Medjutim bili su znatno brzi nego sto bi bili kod coveka. Progvirila sam iz pecine i ugledala kosutu kako mirno pase travu. Kao da mi se neka mala sijalica u glavi upalila. Ako vec zavisim od krvi, zato to mora da bude ljudska krv? Zasto ne bi bila zivotinjska. Odlucila sam da isprobam ovu varijantu. Polako sam se namestila u polozaj za skok. Svaki misic u mom telu je bio napet. Pogledom sam fiskirala kosutu. Ona, kao da me nije primecivala. U sebi sam polako brojala do 10, a onda sam skocila. Spretno sam je zgrabila i brzim pokretom zarila sam zube u vrat kosute. Slatksasta tecnost polako mi je ulazila u organizam. Uzivala sam. Snaga mi se povratila. Grebanje u grlu je prestalo. Osecala sam se dobro. Sada sam znala da vise ne moram da budem cudoviste.
Odlucila sam da je vreme da se vratim u civilizaciju, medju ljude. Kada im vise nisam prestavljala pretnju mogla sam bezbedno da se krecem medju njima. Medjutim dve stvari odvratile su me od te ideje. Prva je bila moje crvene oci, a druga moja koza. Primetila sam da kada sam na suncu, ona je svetlela kao da se sastoji od hiljada i hiljada malih dijamanata. A verovatno ,i se do sada i kosa zamrsila. Nabolje bi bilo kada bi negde mogla da nadjem ogledalo. Ali gde sam mogla, za ime sveta, u sred sume da nadjem neko ogledalo. Onda sam se setila one kucice u kojoj sam se probudila. Tu je postojalo ogledalo. To mi je bila jedina sansa. Te noci, odlucila sam, vraticu se na mesto gde je sve pocelo.
**
Stajala sam ispred male, drvene kucice. Nisam mogla da udjem. Sta ako tu najdem jos neku devojku koja ce kasnije deliti istu sudbinu kao sto je moja. Skupila sam hrabrost i polako sam usla. Soba je bila prazna. Sve je bilo bas isto kao i onog dana kada sam se probudila. Sivi zidovii, vlazan parket mestimicno odvaljen od poda. I to jedno ogledalo na zapadnom zidu sobe. Prisla sam mu. Razlika je odmah bila primetna. Moje oci vise nisu bile crvene nego predivne zlatne boje. Podsecale su na oci decka koji me je doneo ovde. Srecno sam uzdahnula. Te oci boje krvi najvise su me plasile od svega. Kosa mi je i dalje bila prelepa. Kao da ju je neko cetkao i cetkao danima.
Cula sam kako se vrata orvaraju. U prostoriju je usla prelepa , mlada devojka. Odmah znala da nije samo obicno ljudsko bice. Imala je gustu smedju kosu koja joj padala na ramena, blistavo beli zubi su je joj virili iz osmeha koji je imala na licu.
Znala sam - rekla je. -Tacno sam znala. I opet se nasmejala. Ja sam samo stajalna mirna kao kip posmatrajuci je. -Hej.- rekla je.- Ja sam Brianna. Brianna Grey.. Ja sam Melody- najzad sam rekla. Nezgodan miris mi je zagolicao nozdrve. Namrstila sam se.
Da. Ne mirisem bas dobro, zar ne?-opet se nasmejla. To je zato sto sam vukodlak. Rekla je to olako. Kao da to nije nista. - I sada cu da te ubijem.
Uplaseno sam je pogledala. Brianna se opet nasmejala.
-Hej, budalice opusti se. Samo sam htela da vidim izraz tvog lica.-rekla je.
Osetila sam kako mi se misici lica grce. Nisam znala da li da placem od srece sto ne namerava da me ubije, ili od tuge zato sto sam ispala budala. Zato sam se samo polako osmehnula.
-Hmm..po mirisu rekla bi da si novorodjeni vampir. Jesam lu upravu?-
Ovaj..da-rekla sam tiho. Nisam znala nista o ovoj devojci osim da se zove Brianna i da je vukodlak. Do sada nisam ni verovala da postoje vukodlaci, ali nisam ni verovala u vampire, a sada sam ja jedan. Pokusala sam da iz dubine malog mozga izvucem nesto o vukodlacima. Valjda se oni pretvaraju u neke polu ljude-polu vukove kada je pun mesec. Stresla sam se od uzasa. Sada jeste bio pun mesec. Brianna me je ispitivacki posmatrala. Da li to ona odmerava plen ili je samo radoznala?-pitala sam se.
-Koliko je tebi uopste godina?-upitala je
-Cetrnaest-rekla sam. Nisam imala predstavu da li je to normalno za jdnog vampira, ili sam ja premlada.
-Pa drago mi je da smo se upoznale Melody.
- I meni je drago- promucala sam. Ocekivala sam svake sekunde da se pretvori u neko cudoviste. Opet sam se namrstila. STvarno mi je smetao njen miris.
- Pa mislim da je sada vereme da podjemo.-rekla je.
- Ovaj... a gde to tacno idemo?
- Idemo u kamp. Tamo ce ti biti mnogo ugodnije.
Slozila sam se klimanjem glave. Bice lepo opet razgovarati sa ljudskim bicem. Dobro ne bas sa ljudskim ali i bicem je dovoljno.
Izasle smo iz kuce. Vreme se znatno poboljsalo. Vise nije bilo tamnih oblaka na nebu. Mesec lagano je klizio preko nebeskog svuda punog zvezda. Blagi povetarac je duvao.
-Pa krenimo. Nece nam trebati mnogo vremena da stignemo do tamo ako stvarno brzo idemo. Ako znas na sta mislim.- namignula mi je. I ja sam se nasmejala. Znala sam na sta je mislila. Polako sam pocela da se opustam u njenoj okolini.
Ja sam spremna kad i ti-rekla sam.
Odlicno-prosaputala je.- Pa krenimo.
Pocele smo obe brzo da trcimo. Za manje od 10 minuta stigle smo do jedne cistine. Na sredini je bila upaljena vatra, a oko nje su sedele jos dve devojke i tri muskarca . Svi u podigli pogled kada smo stigle. Jedna od devojaka, koja se meni cinila najmladjom od njih, skocila je i pritrcala nam.
-Hej. Ja sam Layla.-rekla je. Njene crvene oci jasno su odavale to da je i ona vampir.
-Ja sam Melody. Drago mi je.
Ubrzo su se svi prestavili. Devojka duge plave kose bila je Alineor. Ona je bila vukodlak bas kao i Brianna, a druga devojka, crne kose- Malaya- bila ja vampir.
Pa dozvoli mi da ti predstavim nasu musku ekipu.-rekla je Alineor.-Ovo su Tim, Bil i Zac. Zac je moj decko, dok je Bil sa Briannom.
Momci su mi mahnuli.
- A imamo jos jednog muskog samo sto je on otisao po jos drva. Trebalo bi ubrzo da se vrati.
-Inace Melody je novorodjeni vampir drustvo, zato mislim da bi trebalo da je uputimo u neke osnovne stvari, zar ne? - rekla je Brianna.
Svi su se slozili i posedali smo u krug oko vatre.
-Ovo ce duze trajati-rekao je Zac.
-Imam sve vreme ovoga sveta-nasmejala sam se. Po prvi put od mog preobrazaja osecala sam se ugodno, osecala sam se kao da nisam cudoviste. Pogledala sam u ovu grupu ljudi koji su sedeli zajedno sa mnom i bila sam zahvalna sto su to. Nisam sigurna kako bi sama prosla kroz sve ovo.
Inace ljudi znam da je ovo sve malo glupo i to, ali nisam imala mnogo inspiracije, ali obecavam da ce naredni delovi biti mnogo zanimljiviji :D
Sada nekoliko obavesti
neke slike su malo vece od ostalih zato sto se kao male nisu dobro videle.
ako neko ima neku sliku za Tima nek mi pls da posto ja nista dobro ne mogu da pronadjem za njega.
Ps. molim vas budite iskreni kada pisete comentare stvarno zelim da znam da li vam se svidja ili ne posto imam ideju za jos jednu pricu ali potpuno drugaciju od ove.
chaos
Ne izdrziv bol. Osecala sam ga svuda. Od desne ruke, pa sve do prstiju na nogama. Htela sam da vristim, ali nisam mogla. Htela sam da pozovem nekog upomoc, ali nisam mogla ni to. Oci su mi bile sirom otvorene. Nisu htele da se zatvore.
Razmisljala sam. To je jedino sto sam mogla da uradim u ovom trenutku.
Razmisljala sam o majci i o bratu. Da li ce me ikad pronaci? Razmisljala sam o tome gde sam ja to.
Iznenada videla sam farove kako mi se priblizavaju. Eto mi odgovora. Na putu sam. Nadala sam se da ce me neko pregaziti i prekinuti bol koji sam osecala.
Farovi su se sve vise i vise priblizavali. Jos samo par sekundi i bicu mrtva. Nisam mogla da nateram sebe da se nasmejem. Ali duboko u sebi osecala sam spokoj. Napokon mir.
Farovi su bili toliko blizu da sam mogla da vidim i pijano lice coveka koji je sedeo za volanom.
Na jednom neko me je zgrabio i odneo. Vise nisam videla farove. Ubrzo sam opet bila na zemlji. Samo sto je sad ta zemlja bila meka, poput trave.
Bol kao da je za trenutak prestao, ali onda se vratio veci i jaci nego ikad pre. Kao da je vatra gorela u meni. Strujala je kroz moje vene. Vrisnula sam ne znajuci ni sama kako sam uspela. Silueta neke osobe stajala je pored mene. U grcu od uzasa koji sam osecala morala sam da okrenem glavu na drugu stranu. Cula sam korake. Ne! Izgleda da odlazi.
- Pomozi mi- uspela sam tiho da prosaputam.
Koraci su zastali. Cula sam kako mi se opet priblizavaju. Ni sama nisam znala kako me je ta osoba cula, ali nadala sam se da ce da mi pomogne. Necije nezne ruke polako su me okrenule. Bio je to decko, ne stariji od 17 godina.
Njegove oci susrele su moje. Bile su prelepe zlatne boje. Videla sam tugu u njima. Toliko veliku tugu. Vatra u meni me je opet nadjacala. Jako sam mu stegnula ruku. Pocela je kisa. Opet me je podigao. Za tren oka nasla sam se u zatvrorenom prostoru. Nisam znala kako mu je tako brzo uspevalo da me premesta. Nije me ni bilo briga. Zelela sam samo da bol prestane. Cula sam kako se vrata lagano zatvaraju.
Moja poslednja nada za spasenjem je upravo otisla. Sada, prepustena sama sebi, cekala sam da umrem.
Onesvestila sam se.
**
Lagano sam otvorila oci. Bol je napokon prestao. Prvo sam za trenutak pomislila da sam mrtva, da sam u raju. Ali ova prsanjava soba bez prozora, bez namestaja samo sa jednim ogledalom nema sanse da je raj. Odlucila sam da ustanem. Mislila sam da ce mi biti tesko da se krecem ali graciozno sam skociila, izvijajuci se i praveci salto u vazduhu. Docekla sam se na noge. Wow. Nikada nisam bila sportski tip, nisam znala kako sam to izvela. Lagano sam prisla ogledalau, ocukujuci da vidim rascupanu kosu, upalo lice, poderanu odecu. Pa, barem za odecu sam bila u pavu. Ali moje lice... Bila sam izrazito bleda, a oci crvene. I pored toga izgledala sam prelepo. Moja smedja kosa leprsavo mi je padala na ramena. Uzasnuto sam odstuknula od ogledala. Kakvo sam ja to bice? To nisam ja - Melody. Setila sam se onog decka sto me je doveo ovde. Gde je sada on? Ko je uopste on?
Osetila sam cudno grebanje u grlu koje je postajalo sve jace i jace. Odjenom sam znala sta mi je potrebno, i sta zelim. Krv. Ljudsku. Brzo sam krenula napolje. Hladan vetar mi je zaviorio kosu. Primetila sam da su mi cula izostrena. Osecela sam neke mirise koje ranije nikada nisam, i videla sam boje za koje nisam ni sanjala da postoje. Brzo sam krenula kroz sumu koja me je okruzivala. Odjedno sam cula necije otkucaje srca. Nisam vise mogla da cekam. Pocela sam da trcim. Stabla drveca su previse brzo proticala pored mene. Shvatila sam da trcim velikom brzinom. Kako?-zapitala sam se. A onda sam shvatila da to nista nije bitno. Bitna je samo krv. Ubrzo sam cula te otkucaje srca sve blize i blize. Zadovoljno sam se nasmesila, i usporila sam. Napokon videla sam mladu devojku kako sedi na jednom panju. Razgovarala je moblinim i smejala se.
-DA, i dalje te cekam. Pozuri.- govorila je ona veselo u telefon.
Njen miris bio je prelep. Mamio me je. Polako sam se prisunjala iza nje. Shvatila sam da se krecem skoro necujno. Spretno sam je zgrabila i prislonila moju glavu na njen vrat. Zavristala je. Zedj je sada bila prevelika. Lagano sam otvorila usta i krenula sam da je ujedem. Odjenom sam zastala. - Sta je meni?- upitala sam se. -Zelim da ubijam ljude?. Ne, to nikako nisam mogla.
Pustila sam je. Devojka se okrenula. Videla sam joj suze ocima.
-Molim te. Nemoj da me ubijes.- porsaputala je.
Samo sam se okrenula i pobegla. Nisam mogla da verujem u kakvo sam se cudoviste pretvorila. Zelela sam da ubijem devojku koja mi nikada nije nista uradila. JA sam bila njeno godiste, a ona me je molila za milost. Nisam vise ni znala ko sam to ja. U stvari nisam znala sta sam ja. Moje gadjenje prema samoj sebi polako je potiskivalo zedj.
Trcala sam, kako mi se cinilo, satima. Nisam se umarala. Dospela sam na jednu cistinu. Zastala sam. Legla sam na travu. Lagano sam zatvorila oci, nadajuci se da cu da zaspim. Mozda, kada se probudim bicu opet normalna ja. Tako, lezuci, cekala sam da zaspim. Medjutim nisam. Posle nekog vremena sam odustala. Ustala sam, a grebanje u grlu se vratilo. Lagano sam protresla glavu. Ne, vise nikada necu napasti ni jedno ljudsko bice. Odlucila sam da pobegnem iz ovog mesta, iz ove sume.
Krenula sam opet da trcim.
Nadam se da ce da vam se svidja :)
Likove primam
